AN­DRI­JE­VI­CA – Gru­pa sta­nov­ni­ka Tre­šnje­va za­tra­ži­la je od nad­le­žnih dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja da do­ne­su ured­bu o po­seb­noj za­šti­ti vo­do­i­zvo­ri­šta Ra­ko­vač­ko vre­lo. Mje­šta­ni tvr­de da je upra­vo Ra­ko­vač­ko vre­lo pri­vu­klo Tre­šnjev­ce da pri­je ne­ko­li­ko vje­ko­va na­se­le ovaj pro­stor, da tu for­mi­ra­ju ja­ka ga­zdin­stva i or­ga­ni­zu­ju ži­vot. Na­gla­ša­va­ju da je to vre­lo od­u­vi­jek bi­lo nji­ho­va sve­ta vo­da ži­vo­ta, ko­ja je po­kre­ta­la mli­no­ve i na­ta­pa­la broj­ne ora­ni­ce u preč­ni­ku od pre­ko dva ki­lo­me­tra. Pod­sje­ća­ju da u nji­ho­vom se­lu, i to na hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, i da­nas ra­de tri vo­de­ni­ce čije ka­me­nje još uvi­jek po­kre­će vo­da sa Ra­ko­vač­kog vre­la.
– Po­red to­ga što je Ra­ko­vač­ko vre­lo vje­ko­vi­ma po­kre­ta­lo na­še vo­de­ni­ce, ono je i iz­vor ži­vo­ta svih mje­šta­na. Ono je na­ta­pa­lo na­še nji­ve bra­ne­ći ih od su­še. Sa nje­ga su se, po­mo­ću tri ja­za, na­vod­nja­va­la ima­nja u ci­je­lom Tre­šnje­vu, ko­je da­nas sa 200 do­ma­ćin­sta­va bro­ji oko 600 sta­nov­ni­ka. Broj­na de­ša­va­nja u pro­šlo­sti po­ka­za­la su da se ra­di o sve­toj i bla­go­rod­noj vo­di či­ju pri­rod­nost ni po ko­ju ci­je­nu ne tre­ba re­me­ti­ti. To je vo­da ko­joj se mje­šta­ni uvi­jek ra­do vra­ća­ju. Za­to od nad­le­žnih dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja zah­ti­je­va­mo da do­ne­su ured­bu o po­seb­noj za­šti­ti Ra­ko­vač­kog vre­la, jer se ra­di o ne­pro­cje­nji­vom pri­rod­nom bo­gat­stvu – na­vo­di mje­šta­nin Bran­ko Ka­stra­to­vić.
Pre­ma nje­go­vim tvrd­nja­ma, Ra­ko­vač­ko vre­lo po mno­go če­mu mo­že da pred­sta­vlja pra­vu tu­ri­stič­ku atrak­ci­ju.
– Ov­dje je sve va­ja­no Bo­ži­jom ru­kom. To zna­či da ovo mje­sto, uz po­moć nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja, mo­že da po­sta­ne pra­vi tu­ri­stič­ki bi­ser či­ta­vog kra­ja. Po­seb­no je in­te­re­sant­no da je vo­da na iz­vo­ru to­li­ko to­pla da se u njoj čo­vjek mo­že oku­pa­ti i kad je naj­ve­ća zi­ma. Osta­lo je za­bi­lje­že­no da su mje­šta­ni na Đur­đev­dan do­la­zi­li ov­dje i ku­pa­li se u ovoj vo­di. Ni­je po­zna­to da se tom pri­li­kom ikad iko pre­hla­dio. To zna­či da Ra­ko­vač­ko vre­lo ima i lje­ko­vi­ta svoj­stva – tvr­di Ka­stra­to­vić.
Pod­sje­ća­ju Tre­šnjev­ci na le­gen­de iz mi­nu­lih vre­me­ne i ne­ke no­vi­je do­go­đa­je ko­ji opo­mi­nju da se Ra­ko­vač­ko vre­lo ne smi­je re­me­ti­ti i na­ru­ša­va­ti.
- Ne­ki do­go­đa­ji iz pro­šlo­sti uka­zu­ju da je Ra­ko­vač­ko vre­lo zna­lo da se iz­gu­bi u mo­men­tu kad bi ne­ko po­ku­šao da na­ru­ši nje­go­vu pri­rod­nu nit. Le­gen­da ka­že da je pri­je ne­ko­li­ko vje­ko­va ne­ko za­pr­ljao vre­lo i da se ono od­mah na­kon to­ga pre­tvo­ri­lo u obič­nu ba­ru­šti­nu. Mje­šta­ni su zbog to­ga bi­li do­ve­de­ni u si­tu­a­ci­ju da se se­le, jer ov­dje bez ovog vre­la ne­ma ži­vo­ta. Na kra­ju su od­lu­či­li da po­ku­ša­ju da oka­ju svo­je gri­je­he na na­čin što su se upu­ti­li na Ce­ti­nje kod vla­di­ke Ra­da. Le­gen­da tvr­di da su na­kon to­ga ov­dje pri­sti­gla broj­na sve­šte­na li­ca i dva da­na vr­ši­la Bo­ži­ju slu­žbu nad vre­lom. Pri­ča se da je tre­ćeg da­na, za­hva­lju­ju­ći Bo­gu i sve­tom Ar­han­ge­lu Mi­ha­i­lu, na­šoj kr­snoj sla­vi, kroz mi­ris ta­mja­na, na­spram iko­na i bo­ži­jih pa­sti­ra, po­te­kla vo­da kao ne­ka­da – is­ti­ču mje­šta­ni.
Na­gla­ša­va­ju da se ne­što slič­no de­si­lo pri­je de­vet go­di­na ka­da su mje­šta­ni kre­nu­li da kap­ti­ra­ju Ra­ko­vač­ko vre­lo.
- Gru­pa mje­šta­na je 2008. go­di­ne ima­la na­mje­ru da kap­ti­ra Ra­ko­vač­ko vre­lo i da ga ci­je­vi­ma po­ve­du u svo­je do­mo­ve. Me­đu­tim, čim su kre­nu­li sa ta­kviv ak­tiv­no­sti­ma vre­lo se od­jed­nom izu­bi­lo. Tek ka­da se na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci od­u­sta­lo od te ide­je, vre­lo se po­no­vo po­ja­vi­lo iz ze­mlje. Sve to uka­zu­je da sa pri­ro­dom ne­ma igre i da se pri­rod­ni i Bo­ži­ji za­ko­ni mo­ra­ju po­što­va­ti, uko­li­ko že­li­mo na­pri­jed. A mi Tre­šnjev­ci ho­će­mo da vje­ru­je­mo da će nas Ra­ko­vač­ko vre­lo u ovim stra­šnim vre­me­ni­ma otri­je­zni­ti i vra­ti­ti svo­jim ko­ri­je­ni­ma – za­klju­ču­ju mje­šta­ni.
D.J.


Vo­de­ni­ce ne me­lju kao ne­ka­da

Mje­šta­ni na­vo­de da vo­de­ni­ce na Ra­ko­vač­kom vre­lu ni iz­bli­za ne ra­de kao ne­kad. Ka­žu da sa­mo ri­jet­ki Tre­šnjev­ci do­đu da sa­me­lju bra­šno, i da se na pr­sti­ma mo­gu pre­bro­ja­ti oni ko­ji su osta­li vjer­ni tra­di­ci­o­nal­nim dje­lat­no­sti­ma.
- Ne­kad su is­pred ovih vo­de­ni­ca bi­li re­do­vi. Ori­la se mo­mač­ka i dje­vo­jač­ka pje­sma, po­put one: „Na Ra­kov­cu vo­de­ni­ca me­lje/ do­đi, dra­gi, is­pu­ni mi že­lje./ Is­pu­ni mi že­lje dvi­je/ sun­ce mo­je naj­mi­li­je“. U pro­šlo­sti ci­je­li kraj je bio is­pu­njen dje­com. Sad je sve dru­ga­či­je. Na­rod se se­li, dok plod­ne nji­ve i li­va­de za­ra­sta­ju u ko­rov. Za­to sa­mo ri­jet­ki otva­ra­ju vra­ta vo­de­ni­ca. No, to­me se ne tre­ba ču­di­ti jer sa­da u Tre­šnje­vi ima 97 za­tvo­re­nih ku­ća, a u za­se­o­ku Ra­ko­vac , gdje je ne­ka­da bi­lo 17 do­ma­ćin­sta­va, vi­še ni­ko ne ži­vi – is­ti­ču mje­šta­ni, do­da­ju­ći da će se, i po­red ova­ko za­bri­nja­va­ju­ćih po­da­ta­ka, tru­di­ti da nji­ho­ve vo­de­ni­ce bu­du i da­lje u funk­ci­ji.